Najbolji način da se razume šta se dešava sa tepihom je da se on posmatra kao ogroman filter postavljen na pod. Vazduh u stanu stalno kruži, a sve što u njemu lebdi pre ili kasnije padne na pod. Prašina, polen, čestice sa obuće, dlake, mrtve ćelije kože, mikroskopske kapljice masnoće iz kuhinje. Sve to upada između vlakana i tamo ostaje, jer je tepih napravljen upravo tako da zadržava. Razlika u odnosu na filter u klima uređaju je što se filter menja ili pere, a tepih po pravilu samo usisava. Usisivač skida ono što je na površini i deo onoga plitko ispod, dok najveći deo nečistoće ostaje pri osnovi flora, dakle na dnu, gde vazdušna struja jednostavno ne dopire dovoljno jako. Zbog toga tepih koji izgleda čisto može istovremeno biti pun materijala koji se ne vidi. Prosečan tepih koji se redovno koristi zadržava količinu nečistoće koja iznenadi svakoga ko prvi put vidi vodu posle dubinskog pranja.
Postoji jednostavna provera koju možete uraditi večeras. Uzmite tepih iz dnevne sobe, savijte jedan njegov ćošak i pogledajte pod ispod njega, a zatim istresite deo tepiha rukom iznad svetlije podloge. Kod tepiha koji se usisava dva puta nedeljno i deluje potpuno uredno, ispod se skoro uvek nađe sitan sivi prah. To nije zapuštenost domaćinstva nego normalna posledica upotrebe. Ista stvar se vidi i drugačije. Porodica sa malim detetom primeti da dete kija i da mu se javlja zapušen nos uvek u dnevnoj sobi, a nigde drugde. Roditelji prvo pomisle na promaju, pa na hranu, pa na godišnje doba, a stvar je u tome što dete puzi po tepihu i podiže ono što u njemu stoji godinama. Kod takvih situacija najveća promena dolazi kada se tepih odnese na mašinsko dubinsko pranje tepiha, jer se time uklanja upravo onaj sloj do kog usisivač nikada ne stigne.
Kućne grinje su mikroskopski organizmi koji žive u svakom domaćinstvu i to nema veze sa čistoćom. Hrane se ljuspicama mrtve kože, koju ljudi i kućni ljubimci svakodnevno gube u velikim količinama, a najviše je ima upravo tamo gde ljudi sede, leže i hodaju. Njima odgovaraju toplota i vlažnost, pa im je zimski grejani stan sa slabim provetravanjem idealan. Ono što izaziva reakciju kod osetljivih osoba nije sama grinja nego ono što ostaje za njom, a te čestice su izuzetno lagane i lako se podižu u vazduh pri svakom koraku. Tipični znaci su kijanje, zapušen nos i nadraženo grlo ujutru, pogoršanje simptoma u prostoriji sa tepihom i osećaj olakšanja napolju. Redovno usisavanje pomaže ali ne rešava problem, jer se grinje nalaze duboko u floru. Ono što realno smanjuje njihov broj je kombinacija provetravanja, niže vlažnosti u prostoriji i povremenog dubinskog pranja koje ispira ceo profil vlakna.
Usisivač je koristan i nezamenljiv, ali radi po principu koji ima jasnu granicu. On stvara vazdušnu struju koja povlači čestice sa površine i iz gornjeg dela flora. Kako se ide dublje, ta struja slabi, a nečistoća je pri dnu mehanički zaglavljena između vlakana i često slepljena masnoćom. Zbog toga se ona ne može izvući vazduhom, koliko god snažan usisivač bio. Postoji i drugi problem. Kod usisivača bez odgovarajućeg filtera deo najsitnijih čestica prolazi kroz uređaj i vraća se u vazduh, pa se posle usisavanja ponekad javi pogoršanje umesto olakšanja kod osetljivih osoba. Treći problem je što usisivač ne rešava ono što je rastvorljivo, dakle ostatke pića, znoja, masnoće i sredstava koja su nekada sipana na tepih. Ta materija ostaje u vlaknu i vremenom postaje lepljiva, pa novo zaprljanje prianja brže. Tako nastaje krug u kome tepih deluje kao da se prlja sve brže, iako se održava isto.
Vrlo čest znak da je tepih zasićen je miris koji se javlja povremeno, obično kada je vazduh vlažan, kada se prostorija zagreje ili posle prosipanja vode. Objašnjenje je jednostavno. U dnu flora se nakupljaju organske materije, dakle ostaci hrane, znoja, dlake i sve ostalo, a kada se doda vlaga, mikroorganizmi na tome počnu da rade i nastaje karakterističan zadah. Kod domaćinstava sa ljubimcima problem je izraženiji, jer je urin posebno neprijatan slučaj. On se u trenutku obriše sa površine i deluje rešeno, ali prodire do osnove i često do podloge ispod, pa se soli i materije zadržavaju i ponovo aktiviraju kad god poraste vlažnost. Zato se miris ne rešava osveživačima i praškovima koji se posipaju po tepihu. Oni ga samo prekriju na kratko, a deo tih praškova ostane u vlaknu i vremenom ga dodatno ukruti. Miris se rešava ispiranjem, dakle uklanjanjem samog izvora, i po potrebi dezinfekcijom.
Tepih koji se ne pere ne gubi izgled samo zbog fleka. Sitne čestice prašine i peska koje leže u dnu su abrazivne, dakle oštre, i pri svakom koraku se trljaju o vlakno. Rezultat je da se vlakno mehanički troši iznutra, pa tepih postane bezbojan i sivkast čak i tamo gde nema vidljive prljavštine. Ljudi to obično nazovu istrošenošću i zaključe da je tepih gotov. Zapravo je reč o ubrzanom trošenju koje je izazvano nečistoćom, a ne godinama. Isti mehanizam objašnjava zašto se najbrže troše staze u hodniku i put od vrata do kauča, jer se tu abrazija ponavlja najviše puta dnevno. Drugi faktor je masnoća, koja se veže za vlakno, skuplja prašinu i daje tepihu tup i mutan izgled bez sjaja. Zbog toga se posle dubinskog pranja često vidi da je tepih svetliji nego što su ukućani mislili da jeste, jer su se navikli na postepeno tamnjenje koje se dešavalo godinama.
Ideja da se tepih opere na terasi ili u kadi zvuči logično i jeftino, ali ima nekoliko ozbiljnih zamki. Prva je količina vode. Tepih upija ogromnu masu vode, postaje izuzetno težak i teško se pomera, a što je važnije, ta voda se posle mora izvući, što obična ruka ne može. Druga je sušenje. Ako tepih ostane vlažan duže od otprilike jednog dana, u osnovi počinje razvoj mikroorganizama i javlja se miris koji je gori od početnog, a kod prirodnih materijala može doći i do trajnog oštećenja. Treća je sredstvo, jer se često koriste jaki deterdženti koji ostaju u vlaknu pošto se ne mogu isprati do kraja, pa tepih posle privlači prljavštinu brže nego ranije. Četvrta je mehanika, jer se grubim ribanjem četkom oštećuje flor, a kod nekih vrsta se trajno raščupa. Peta je boja, jer se kod ručno tkanih i vunenih tepiha boja lako pusti, i tada nema popravke. Zato se kod vrednijih komada ne improvizuje.
Profesionalno pranje se ne razlikuje samo po opremi nego po redosledu. Prvi korak je suvo tretiranje, dakle mehaničko istresanje i izbijanje kojim se izvlači suva nečistoća iz dna. To je izuzetno važan korak, jer svaki gram prašine koji se izvuče suv ne pretvara se kasnije u blato. Drugi korak je predtretman fleka, gde se pojedina mesta obrađuju ciljano, jer različite fleke traže različita sredstva. Treći korak je samo pranje, uz sredstva koja se biraju prema materijalu i uz mehaniku koja radi po celoj dubini flora. Četvrti korak je temeljno ispiranje, i to je deo koji se kod kućnog pranja praktično nikada ne uradi kako treba, a odlučuje o tome koliko će tepih ostati čist. Peti korak je centrifugiranje i kontrolisano sušenje, jer se voda mora izvući brzo, a sušenje odvijati u uslovima koji ne dozvoljavaju razvoj mirisa. Kada se ovih pet koraka odradi redom, rezultat traje mesecima, a ne nedelju dana.
Ne postoji jedan tačan interval, jer sve zavisi od upotrebe. Postoji nekoliko realnih smernica. U domaćinstvu bez dece i ljubimaca, sa umerenim prometom, dubinsko pranje jednom godišnje je razuman ritam. U domaćinstvu sa malom decom ili sa ljubimcima, dva puta godišnje je bliže stvarnosti, jer je opterećenje znatno veće. Za staze i tepihe u hodniku, koji trpe obuću i spoljnu prljavštinu, potrebno je češće. Kod osoba sa alergijskim tegobama ritam se prilagođava simptomima, a ne kalendaru. Postoje i znaci koji kažu da je vreme bez obzira na raspored. Miris koji se javlja pri vlažnom vremenu. Tepih koji je izgubio boju i deluje tup. Sitna prašina koja se vidi kada se tepih savije. Ukrućen flor koji više nije mekan pod rukom. Ubrzano prljanje posle čišćenja. Kada se jave dva ili tri od tih znakova, čekanje samo povećava trošenje, jer abrazivne čestice u dnu rade svoj posao svakodnevno.
Nekoliko navika značajno produžava period između pranja. Prva je obuća, jer se najveći deo krupne prljavštine unosi spolja, pa otirač ispred vrata i izuvanje u hodniku menjaju više nego bilo šta drugo. Druga je usisavanje sporije, jer se brzim prelascima ne stigne izvući ništa iz dubine, a nekoliko sporih prelazaka preko istog mesta daje znatno bolji rezultat. Treća je rotacija tepiha, dakle povremeno okretanje za sto osamdeset stepeni, čime se opterećenje raspoređuje umesto da se troši uvek ista staza. Četvrta je brza reakcija na prosipanje, dakle upijanje krpom bez trljanja i bez tople vode, jer se sveža fleka rešava lako a stara teško. Peta je
