U svakom domaćinstvu postoji jedna površina koja svakodnevno trpi više od svih ostalih, a to je kuhinjska radna ploča. Na njoj se seče, ostavljaju vrele posude, prosipa ulje, vino, limun i sirće, briše se agresivnim sredstvima i po njoj se stalno nešto vuče. Pod je izložen gaženju, ali se ne kvasi kiselinama. Sto se koristi ali se ne grebe nožem. Radna ploča trpi sve odjednom, i to nekoliko puta dnevno, godinama. Zbog toga je izbor materijala za nju sasvim drugačija odluka od izbora materijala za pod ili za zid. Drugi razlog zbog kog se ovoj odluci pristupa ozbiljno je što se ona ne ispravlja lako. Ploča se pravi po meri, ugrađuje se u već postavljene elemente, a oko nje se rade sudopera, sifon i često i zidne obloge. Kada se posle dve godine ispostavi da izbor nije bio dobar, zamena znači demontažu, novo merenje, novi materijal i najčešće oštećenje elemenata ispod, pa je ukupan trošak višestruko veći od razlike u ceni koja je na početku delovala kao ušteda.
Situacija koja se ponavlja izgleda ovako. Porodica renovira kuhinju i traži svetlu, elegantnu ploču koja podseća na klasičan beli kamen sa sivim žilama. Izaberu je zbog izgleda, ugrade i prvih meseci uživaju. Onda jednog dana neko iscedi limun na ploču dok priprema ručak, ostavi ga desetak minuta i obriše. Na tom mestu ostaje mutan trag koji se ne skida ni jednim sredstvom, jer nije reč o fleci nego o površini koja je hemijski nagrižena. Nešto kasnije se pojavi i tamniji krug tamo gde je stajala boca ulja. Vlasnici zaključe da je materijal loš. Zapravo je materijal bio odličan, samo za drugu namenu. Prirodni kamen sa karbonatnom osnovom reaguje sa kiselinama, i to je njegova osobina, a ne mana. Isti izgled se u kuhinji može dobiti materijalom koji tu osobinu nema, pa se pri izboru vredi upoznati sa razlikama između vrsta kamena i njihovih osobina pre nego što se odluka donese samo na osnovu boje.
Kada se ostavi po strani izgled, ponašanje svakog kamena u kuhinji određuju tri stvari. Prva je tvrdoća i otpornost na grebanje, dakle koliko lako površina prima ogrebotine od noža, posuđa i sitnog peska. Druga je poroznost, dakle koliko materijal upija tečnost. Porozan kamen upija ulje, vino i kafu, pa se javljaju tamne mrlje koje ulaze u dubinu i teško se vade. Treća je hemijska otpornost, dakle kako materijal reaguje na kiseline poput limuna, sirćeta, vina i nekih sredstava za čišćenje. Ovo je najvažnija osobina u kuhinji i istovremeno ona koju ljudi najmanje poznaju, jer se posledica ne vidi kao fleka nego kao gubitak sjaja na tačno određenom mestu. Uz te tri dolaze i praktične stavke, dakle otpornost na toplotu, mogućnost popravke i zahtevi za održavanjem. Materijal se bira tako što se ove osobine uporede sa načinom na koji vi zaista kuvate, a ne sa idealnom slikom kuhinje.
Granit je magmatska stena i njegova glavna odlika je izuzetna tvrdoća. Otporan je na grebanje u meri da ga svakodnevna upotreba praktično ne dodiruje, dobro podnosi toplotu i ne reaguje sa kiselinama, što ga čini vrlo praktičnim za kuhinju. Ima izraženu zrnastu strukturu i široku paletu, od svetlih i sitnozrnih do vrlo tamnih i dramatičnih ploča. Ono na šta treba obratiti pažnju je poroznost, jer nisu svi graniti jednaki. Deo njih je gotovo nepropusan, dok pojedine svetlije vrste upijaju više, pa se kod njih preporučuje impregnacija koja se povremeno obnavlja. Druga stvar je da je granit prirodni materijal, pa se ploče razlikuju međusobno, i ono što ste videli na uzorku ne mora biti ono što stiže. Zbog toga se kod granita uvek bira konkretna ploča, a ne uzorak iz kataloga. Za domaćinstva koja kuvaju mnogo i ne žele da razmišljaju o površini, granit je jedan od najsigurnijih izbora koji postoji.
Mermer je materijal sa kojim se ništa ne poredi po izgledu. Njegova dubina, prozračnost i žile daju prostoru karakter koji se ne može odglumiti. Istovremeno, on je karbonatna stena, što znači da reaguje sa kiselinama. Kap limuna, vina ili sirćeta koja odstoji na njemu ostavlja mat trag, jer se površina lokalno nagriza. Mermer je i mekši od granita, pa se lakše grebe, i porozniji je, pa lakše upija masnoću. Iz svega toga ne sledi da mermer ne treba koristiti, nego da se koristi sa punom svešću o tome kako se ponaša. Mnogi ga vole upravo zbog toga što s vremenom dobija patinu, dakle mrežu sitnih tragova koja se u nekim stilovima smatra kvalitetom a ne oštećenjem. Praktičan pristup je da se mermer bira u mat obradi, koja daleko bolje sakriva tragove od visokog sjaja, da se redovno impregnira i da se koriste daske i podmetači. Kod onih koji to ne žele, isti izgled se rešava drugim materijalom.
Kvarcne ploče su kompozitni materijal, dakle nastaju spajanjem vrlo velikog udela prirodnog kvarca sa vezivom i pigmentima. Posledica te građe je gotovo nulta poroznost, što znači da materijal praktično ne upija, pa nema mrlja od ulja, vina i kafe. Vrlo je tvrd i otporan na grebanje, hemijski je stabilniji od karbonatnih kamenova i higijenski je zahvalan, jer nema pora u kojima se zadržava prljavština. Uz to, pošto je proizveden, izgled je ujednačen, pa ono što izaberete jeste ono što dobijate, bez iznenađenja između ploča. Ograničenje kvarca je toplota. Vezivo u njemu ne podnosi visoke temperature, pa se vrela posuda ne spušta direktno na ploču nego na podmetač, jer se u suprotnom može javiti promena boje ili napuklina. Drugo ograničenje je da se, za razliku od prirodnog kamena, površina teže obnavlja brušenjem. Za većinu savremenih kuhinja i za ljude koji žele minimalno održavanje, kvarc je najjednostavniji izbor, a detalji se najlakše provere kroz pregled kvarcnih ploča.
Postoje materijali koje ne birate zbog praktičnosti nego zbog utiska, i tu je važno znati gde ih staviti. Travertino je sedimentna stena sa prepoznatljivim šupljinama i toplom, mirnom bojom. Daje prirodnu toplinu koju drugi materijali nemaju i izvanredan je za zidove, podove, stepenice, fasade i banjske prostore. U kuhinji je zahtevniji, jer je porozan i reaguje na kiseline, pa se koristi uz punjenje šupljina, impregnaciju i svest o održavanju. Oniks je poseban slučaj, jer je delimično proziran, pa se najčešće koristi tamo gde se može osvetliti sa zadnje strane, na primer na šanku, na zidnom panelu ili u pultu recepcije, gde daje efekat koji nijedan drugi materijal ne postiže. Sa druge strane, mekan je i osetljiv, pa nije materijal za površinu na kojoj se seče i kuva. Pravilo je jednostavno. Ovi materijali se biraju za mesta gde se gledaju, a ne za mesta gde se radi.
Ista ploča u dve različite završne obrade ponaša se potpuno različito. Polirana površina je sjajna, boje su najdublje i najizraženije, a površina je zatvorenija pa manje upija. Mana je što nemilosrdno pokazuje otiske prstiju, mrlje od vode i sitne ogrebotine, a kod karbonatnih kamenova se svaki kiselinski trag vidi kao mat mrlja. Mat i satinirana obrada ima smireniji izgled, znatno bolje skriva tragove svakodnevne upotrebe i prijatnija je pod rukom, a boje su nešto blaže. Brušene i strukturisane obrade daju hrapaviju površinu koja je otpornija na klizanje i zato su logične za podove, stepenice i spoljne staze. Isto važi i za obradu ivice ploče. Zaobljena ivica je praktičnija i manje se okrzne, dok oštra deluje modernije ali je osetljivija na udarce. Za kuhinju u kojoj se stvarno kuva, mat obrada i blago zaobljena ivica po pravilu izgledaju dobro znatno duže.
Kod ploče po meri postoji nekoliko odluka koje se moraju doneti unapred, jer se kasnije ne menjaju. Prva je debljina, jer ona određuje i izgled i cenu, a tanje ploče se često izrađuju sa ojačanom ivicom da bi delovale masivnije. Druga je način ugradnje sudopere, dakle da li ide iznad ploče, u ravni sa njom ili ispod nje, jer se ugradnja ispod čisti daleko lakše pošto nema ivice na kojoj se zadržava voda. Treća je otvor za ploču za kuvanje i razmak koji materijal traži. Četvrta je spoj dve ploče, jer se kod dugačkih kuhinja spoj ne može izbeći, pa je bitno gde će biti postavljen i koliko će biti vidljiv. Peta je zidna obloga iza radne površine, koja se najčešće radi u istom materijalu i rešava problem čišćenja fuga. Šesta su izlivi i nagibi kod ostrva i mesta gde se očekuje voda. Ovi detalji se rešavaju na merenju, i upravo se tu vidi razlika između ozbiljne izrade i improvizacije.
Kod kamena ne postoji standardna mera, jer zidovi u stvarnim prostorima nikada nisu savršeno pravi. Zbog toga se ozbiljna izrada uvek radi po merenju na licu mesta, i to tek kada su elementi postavljeni, jer se ploča prilagođava stvarnom stanju. Kod složenijih oblika pravi se šablon, dakle predložak koji tačno prati liniju zida, čime se izbegava vidljiv razmak. Merenje takođe otkriva stvari koje kupac nije predvideo, dakle položaj utičnica, način otvaranja prozora iznad radne površine, visinu koja odgovara korisniku i prostor potreban za nesmetano otvaranje fioka. Isto tako se planira put unošenja, jer su ploče teške i krute, pa uska stepeništa i oštri zavoji ponekad diktiraju gde će biti spoj. Sve to je razlog zbog kog se rok ne meri samo izradom nego celim procesom, a rezultat koji dobro izgleda posle ugradnje najvećim delom je posledica dobro urađenog merenja.
Kamene površine se ne održavaju komplikovano, ali se održavaju dosledno. Svakodnevno je dovoljno brisanje mekom krpom i blagim sredstvom, uz izbegavanje agresivnih preparata, dakle onih na bazi kiselina i jakih baza, kao i abrazivnih sunđera i praškova koji matiraju sjaj. Prosuta tečnost se briše odmah, a naročito ulje, vino, kafa, limun i sirće, jer je razlika između trenutnog brisanja i sat vremena čekanja često razlika između čiste ploče i trajnog traga. Kod poroznih materijala se radi impregnacija, dakle nanošenje sredstva koje zatvara površinu i usporava upijanje, i ona se obnavlja periodično prema materijalu i opterećenju. Test je jednostavan, dakle ako kap vode ostane da stoji kao kuglica, zaštita radi, a ako se odmah upije i potamni, vreme je za obnovu. Uz to idu daske za sečenje i podmetači za vrele posude, i to nije stvar preterane brige nego navika koja produžava vek površine za mnogo godina.
Dobra vest kod prirodnog kamena je da se veliki deo problema može ispraviti. Mat tragovi od kiseline i sitne ogrebotine se kod mermera i granita rešavaju brušenjem i ponovnim poliranjem, pa površina dobija fabrički izgled. Mrlje od ulja se izvlače posebnim postupkom koji materiju vraća iz dubine ka površini, i to najbolje radi dok mrlja nije stara. Okrznute ivice se popravljaju, a manje napukline se saniraju smolama koje se boje u tonu kamena. Kod kvarca su ogrebotine retke ali se teže obnavlja površina, dok se toplotno oštećenje praktično ne ispravlja, pa se toplota izbegava od prvog dana. Ono što se ne popravlja lako kod bilo kog materijala je pukotina kroz celu ploču, koja obično nastaje zbog nepravilne podloge, lošeg oslonca ili udara. Zaključak je isti kod svih materijala. Rano prijavljen problem se najčešće reši, dok se zapušten samo ublaži.
Sve se svodi na nekoliko koraka. Prvo budite iskreni o tome kako koristite kuhinju, dakle da li kuvate svakodnevno, da li imate malu decu, koliko vam smetaju tragovi i koliko ste spremni da održavate. Zatim odredite gde materijal ide, jer isti kamen može biti odličan izbor za pod i loš za radnu ploču. Uporedite tvrdoću, poroznost i hemijsku otpornost, a ne samo boju. Izaberite obradu površine prema tome koliko tragova želite da vidite, jer mat prašta znatno više od visokog sjaja. Kod prirodnog kamena obavezno pogledajte konkretnu ploču uživo i po mogućstvu veći komad, jer se šara i ton razlikuju. Dogovorite detalje ugradnje unapred, dakle debljinu, ivicu, sudoperu i spojeve. Uračunajte održavanje u odluku. I na kraju, tražite merenje na licu mesta, jer se tu rešavaju sve nedoumice koje se iz kataloga ne vide, a pojedinosti oko izrade i termina najlakše se dogovore kroz razgovor i procenu projekta. Kamen se bira jednom i ostaje decenijama, pa je nekoliko dodatnih pitanja na početku najjeftiniji deo celog posla.
